У Црнчи има много трагова из раније прошлости. Три краја носе назив ''Селишта''. У њима се виде остаци кућа, гробља и црквина. Црква Св. Јована, у Горњој Црнчи чији се остаци димензија 4х8 м, од тесаног кречњака, пешчара и сиге налазе на лијепој заравни близу Ивањске ријеке, имала је већи значај.[1] Зидови у висини од два метра, видјели су се још 1927.
Нестручним откопавањем 1922. упропашћен је, на доњим дјеловима зидова, живопис и други предмети на основу којих се могло утврдити вријеме постанка и архитектонски значај цркве. Народ тврди да је била манастир.[2] Пронађене су и три поломљене плоче, двије од пјешчара, а једна од мермера са надгобним натписима–са једне је фрагмент објавио Ђукан Јоксимовић. Мјештани кажу да је тада нађено много старог новца и обредних предмета.
Око црквине се виде остаци уграда и пространо гробље из различитих периода. Најстарији гробови су покривени монолитним плочама. На једној су урезане маказе–симбол свештеничког чина. Ту су сахрањивали свештенике из старосједелачке породице Јанковића, који су дуго одржавали службу у цркви и на црквини.
Не зна се ко је и када саградио цркву у Црнчи. Судећи по положају, остацима и поменима, њен настанак иде у далеку прошлост. Она је била метох Жичке архиепископије и Патријашије. У њој је у болести посљедње дане живота провео, а 28. октобра 1266. и умро архиепископ Арсеније. Ту су се приликом његове смрти сакупили ''свеосвећени епископи, часни игумани'' и паства, који су га, уз молепствија на коначиштима, пренијели све до Пећи где је сахрањен.
У дубровачким записима из 1465. пише да је један мали караван за циљ имао мјесто Црнчу. Караванска станица је вјероватно била код цркве св. Јована и других важнијих цркава тога доба. Неки подаци указују како су у ову цркву књиге доношене и одношене. На једном јеванђељу, које се прије Другог светског рата налазило у цркви Св. Николе у Подврху, стоји како га је за пет гроша купио неки Бранко Годовац и приложио Св. Јовану близу Радулића. На другом јеванђељу било је записано: ''Сиа књига евангелие попа Јована из Црнче. Писа месеца маја 1765.'' Као што се види из записа на њима, оба јеванђеља су у вези са црквама и црквином у Црнчи.[3]
Не може се са сигурношћу рећи када је црква срушена. Апсолутни господар Бихора, Хајдар паша, није био равнодушан да се у близини његове богомоље налази тако велика црква, тим прије, ако је привремено била напуштена.
[2] На то упућују зграде око ње, и вода Калуђеровац. Сам назив Црнча, у вези је са пребивалиштем калуђера и боравак архиепископа. Црква је била лонгитудинална, а не у облику крста. Вјероватно је имала и кубе. Натпис на надгробној мермерној плочи упућује да је споменик подигнут неком Вуку.
[3] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 26.
У Црнчи има много трагова из раније прошлости. Три краја носе назив ''Селишта''. У њима се виде остаци кућа, гробља и црквина. Црква Св. Јована, у Горњој Црнчи чији се остаци димензија 4х8 м, од тесаног кречњака, пешчара и сиге налазе на лијепој заравни близу Ивањске ријеке, имала је већи значај.[1] Зидови у висини од два метра, видјели су се још 1927.
ОдговориИзбришиНестручним откопавањем 1922. упропашћен је, на доњим дјеловима зидова, живопис и други предмети на основу којих се могло утврдити вријеме постанка и архитектонски значај цркве. Народ тврди да је била манастир.[2] Пронађене су и три поломљене плоче, двије од пјешчара, а једна од мермера са надгобним натписима–са једне је фрагмент објавио Ђукан Јоксимовић. Мјештани кажу да је тада нађено много старог новца и обредних предмета.
Око црквине се виде остаци уграда и пространо гробље из различитих периода. Најстарији гробови су покривени монолитним плочама. На једној су урезане маказе–симбол свештеничког чина. Ту су сахрањивали свештенике из старосједелачке породице Јанковића, који су дуго одржавали службу у цркви и на црквини.
Не зна се ко је и када саградио цркву у Црнчи. Судећи по положају, остацима и поменима, њен настанак иде у далеку прошлост. Она је била метох Жичке архиепископије и Патријашије. У њој је у болести посљедње дане живота провео, а 28. октобра 1266. и умро архиепископ Арсеније. Ту су се приликом његове смрти сакупили ''свеосвећени епископи, часни игумани'' и паства, који су га, уз молепствија на коначиштима, пренијели све до Пећи где је сахрањен.
ОдговориИзбришиУ дубровачким записима из 1465. пише да је један мали караван за циљ имао мјесто Црнчу. Караванска станица је вјероватно била код цркве св. Јована и других важнијих цркава тога доба. Неки подаци указују како су у ову цркву књиге доношене и одношене. На једном јеванђељу, које се прије Другог светског рата налазило у цркви Св. Николе у Подврху, стоји како га је за пет гроша купио неки Бранко Годовац и приложио Св. Јовану близу Радулића. На другом јеванђељу било је записано: ''Сиа књига евангелие попа Јована из Црнче. Писа месеца маја 1765.'' Као што се види из записа на њима, оба јеванђеља су у вези са црквама и црквином у Црнчи.[3]
Не може се са сигурношћу рећи када је црква срушена. Апсолутни господар Бихора, Хајдар паша, није био равнодушан да се у близини његове богомоље налази тако велика црква, тим прије, ако је привремено била напуштена.
] Ибид, стр. 105.
ОдговориИзбриши[2] На то упућују зграде око ње, и вода Калуђеровац. Сам назив Црнча, у вези је са пребивалиштем калуђера и боравак архиепископа. Црква је била лонгитудинална, а не у облику крста. Вјероватно је имала и кубе. Натпис на надгробној мермерној плочи упућује да је споменик подигнут неком Вуку.
[3] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 26.
Коментаре послао господин Ранко Бубања